PostHeaderIcon ПЛАЧ ИГРАЧАКА - Срђан Живковић

ПЛАЧ ИГРАЧАКА

Синоћ из мрака у мојој соби

Узбуну зачух, јецаје тужне,

Дрвени коњић, гумена лопта,

И две крпењаче прилично ружне.

Барбика лепа, пластични зека,

Оловни војник, плишани меца

Дивна дружина ал' шта то вреди

Жале се да им недостају деца.

Бачени кажу, да су у ћошку

Прашину дуго већ скупљају тамо

Ниједан клиња ни да их пипне

Да се са неком поигра само.

Ладно протрче када их нема

Ил по њима газе и скачу

Да ове бар нека клика да види...

Барбика плаче, играчке плачу.

Ја збуњен сасвим ко мало дете

Питам: „Па шта се десило људи?“

А они у глас онако хорски:

„Деца нас не воле, шта те то чуди?“

Зар не знаш чиме се играју данас

Већ је наступила та нова ера.

Уз помоћ џојстика и тастатуре

Играчке искачу из компјутера.